Ovo što se sada dešava na ulicama Istanbula i drugih turskih gradova pre svega je, inspirativna ilustracija onoga što ukupna populacija može da učini u borbi protiv represije, dalekosežnih planova za nasilne promene u društvu kojima se potkopava pristojan ljudski opstanak ugrožen interesima biznisa i korporativnih struktura.

Događanja u Turskoj naročito su značajna i zbog vodeće uloge koju u regiji ima Turska kao najvažnija zemlje regiје. Što god da se desi u Turskoj, imaće ogroman uticaj – i već počinje da utiče na Istok i Zapad.

To što se dešava deo je velikе svetske pobune protiv neoliberalnog napada na svetsku populaciju koji traje već celu generaciju. Na različitim mestima on zauzima različite oblike, ali se događa svuda.

Početkom ovog milenijuma, posle mnogo godina borbe, Latinska Amerika se u osnovi izvukla iz zapadne dominacije – uglavnom američke –i zauzela donekle nezavisan kurs.

Neke zemlje odbile su da plate neadekvatne, nametnute, dugove. Druge su tražile druge načine da se izvuku iz neoliberalnih okova koji su usporili njihov privredni rast i razvoj i prouzrokovali nezamislive teškoće za stanovništvo čitave Severne Afrike.

Arapsko proleće – sada u nekoj vrsti privremenog mirovanja– počelo je da prati isti kurs. Takođe, snažno reagujući na uticaj ekonomskih programa nametnutih lokalnim vlastima i diktatorima koji ih sprovode od zapadnih sila i međunarodnih finansijskih institucija. U ovom trenutku još ne znamo kuda će sve to odvesti.

Turska je na tragu drugih sličnih događanja širom Evrope – naročito burnih i u Grčkoj i Španiji – ali i ovde u Sjedinjenim Državama, kao što su narodna pobuna u Viskonsinu i Zukoti parku kao i pokret „Okupiraj”.

Ekonomska politika prošle generacije, koja je bila izuzetno korisna malim sektorima koncentrisanog bogatstva, generalno je imala ozbiljan uticaj na celokupnu svetsku populaciju.

U Turskoj se u poslednjih nekoliko godina moglo primetiti veoma nesrećno nazadovanje. Devedesete su bile potpuni horor, ali je ranih godina ovog milenijuma došlo do primetnog poboljšanja; sada je, međutim primetan povratak unazad. U Turskoj je trenutno u zatvoru više novinara nego u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu, a na delu su i drugi vidovi represije.

Narod se pobunio protiv toga. Neposredan uzrok bilo je nastojanje da se iz temelja uništi poslednji otvoreni javni prostor u centru Istanbula, u korist (istorijske) vojne instalacije, džamija, komercijalizacije, džentrifikacije i uništavanja tradicionalnog karaktera grada. To se sada proširilo na mnogo dublja pitanja. Za međunarodnu zajednicu i one koji su zabrinuti za ljudska prava, pravdu, slobodu i blagostanje široke populacije, ovo je prava prilika za podršku i solidarnost.

Na svu sreću, aktivnosti podrške vidljivi su svuda. Ovi događaji takođe nadahnjuju nove pokrete. Sve je to međunarodna borba, trebalo bi biti mnogo uzajamne podrške i interakcije.

Velike sile koje nameću te sisteme, na sve to gledaju kao na polagano uništavanje Evrope, sa štetnim posledicama po Sjedinjene Države, ovo treba da im bude opomena da stave kraj na ovakve sisteme i ponovo obrate pažnju na potrebe cele populacije, a ne samo malog sektora korporativne moći i koncentrisanog bogatstva.

Događaji u Turskoj, međutim, sami su sada svetionik nade i mogućnosti i zaslužuju najveću moguću podršku. Možemo samo da se divimo svima na prvoj liniji fronta i da se nadamo da će uspeti u pravednoj i veoma značajnoj borbi.

„Taksim svuda, otpor svuda!“ Noam Čomski Profesor (u penziji) na Katedri za lingvistiku i filozofiju na MIT-­‐u